Kako nastaje mikroplastika i kako dospeva u ljudski organizam, gde se krije opasnost i kako unosenje mikroplastike smanjiti na minimum, objasnjava tekst Udruženja toksikologa Srbije
Povodom tekstova u dnevnoj štampi o studiji kojom je pokazano da je mikroplastika prvi put pronađena u ljudskoj krvi, pozvali smo Udruženje toksikologa Srbije koje nas upućuje na projekat “Informisana mama – zdrava beba kako bezbedno živeti sa hemikalijama” realizovan tokom 2021. godine.
“Mame smo uputili u to šta je tačno mikroplastika i zašto bi trebalo da imaju informaciju o tome gde se sve može naći.”, kažu u pomenutiom Udruženju za Ambipak magazin. Prenosimo tekst koji je rezultat projekta i može koristiti čitaocima našeg portala. Projekat je nastavio da živi i po formalnom završetku, Instagram stranica @informama_zdravabeba je izuzetno posećena. Projektom je koordinirala prof. dr Aleksandra Buha Đorđević, a realizovali su ga profesori i studenti doktorskih studija toksikologije Univerziteta u Beogradu – Farmaceutskog fakulteta.
“Verujemo da će čitaoci Ambipak portala lakše razumeti zašto je važno da spoznaju svojstva mikroplastike, da pravilno biraju proizvode, ili pravilno postupaju sa otpadom od plastike, kako proizvođači navode”, naglašavaju iz Udruženja toksikologa Srbije.
Šta je mikroplastika?
Mikroplastika predstavlja sitne komade plastike, manje od pet milimetara, koji nastaju usitnjavanjem većih plastičnih objekata. Jedan od primera nastanka mikroplastike je pranje sintetičke odeće pod slavinom, pri čemu se mali komadi plastike odvajaju od materijala.
U organizam deteta, mikroplastika dospeva prilikom žvakanja tekstilnih predmeta, lutki, plastičnih igračaka, bočica, pribora za hranjenje, zvečki i grizalica. Čak i dok dete puzi po ili oko tepiha koji sadrži mikroplastiku
Mikroplastika se u neke proizvode dodaje namerno zbog svojih pozitivnih svojstava. Koristi u kozmetici, biotehnologiji, u proizvodnji hemikalija za pranje i čišćenje, ali i za izradu kapsula za lekove. Vest da je mikroplastika detektovana u krvi ljudi je bila očekivana s obzirom na činjenicu da je detektovana u prašini, hrani, voću, flaširanoj vodi, a posledično i u fecesu životinja i ljudi. Procenjeno je da prosečna osoba unese do 5 g mikroplastike nedeljno u svoj organizam od kojih jedan deo neprimetno prolazi kroz digestivni sistem i tako se izbacuje, dok se drugi akumulira u organima. U organizam deteta, mikroplastika dospeva prilikom žvakanja tekstilnih predmeta, lutki, plastičnih igračaka, bočica, pribora za hranjenje, zvečki i grizalica. Čak i dok dete puzi po ili oko tepiha koji sadrži mikroplastiku. Mikroplastika predstavlja opasnost za okruženje zbog slabe biorazgradljivosti.
20% PET materijala se pravilno odlaže u otpad koji je moguće reciklirati, a ostatak završava u našem okruženju
Najčešći materijali od kojih nastaje mikroplastika su polietilen-tereftalat (PET) i polikarbonat (PC). PET vlakna se dodaju u tkanine od vune i pamuka kako bi se smanjilo gužvanje. Takođe, čvrsta i laka vlakna se oblikuju u plastičnu ambalažu koja se koristi za pakovanje hrane, pića, tečnosti za ispiranje usta, tečnog sapuna za ruke, ulja za kuvanje i mnogih drugih proizvoda.
Rešenje je u pravilnom postupanju sa otpadom
Šta je onda prednost korišćenja sintetičkih vlakana? Mogu se lako oblikovati po želji, a cena je povoljna. Imajući u vidu da je poznato da PET ambalaža može da se reciklira, postavlja se pitanje kako se onda javlja problem sa mikroplastikom? Samo 20% PET materijala se pravilno odlaže u otpad koji je moguće reciklirati, a ostatak završava u našem okruženju, na komunalnim deponijama i omogućava nastanak mikroplastike.
Sadržaj akumulirane mikroplastike se često ispituje kod školjki i drugih životinja koje žive u vodi, jer filtriraju vodu i zadržavaju mikroplastiku u sebi. Ovo čini da mikroplastika ne zagađuje samo životnu sredinu, već se kroz lanac ishrane prenosi i do ljudi, pa je tako procenjeno da populacija koja se pretežno hrani ribom i morskim plodovima preko hrane unese hiljade čestica mikroplastike dnevno. Međutim, smatra se da potencijalni efekti koje mikroplastika može imati na zdravlje ljudi ne zavise samo od količine mikroplastike unete u organizam, već i od veličine, oblika i tipa plastike koju unosimo u organizam.
Štetni efekti mikroplastike?
Razmatrani su efekti mikroplastike na pluća, jetru i imunski sistem kod ljudi, međutim tačan mehanizam toksičnih efekata koji mogu nastati nije u potpunosti razjašnjen. Kada dospe u organizam, samo čestice manje od 20 mikrometara mogu da prođu do organa, a one manje od 10 mikrometara mogu proći i kroz placentu, krvno-moždanu barijeru i nesmetano se kreću svuda po organizmu. Tako mikroplastika može izazvati upalne procese i prouzrokovati smrt ćelija. Pored toga, mikroplastika može sadržati hemikalije koje ometaju balans hormona i utiču na reproduktivno, metaboličko i neurološko zdravlje. Ovakve supstance se ponekad dodaju plastici kao aditivi u toku izrade, a u kontekstu efekata na zdravlje, najznačajniji su bisfenol A, ftalati (DEHP i DBP), teški metali (često u ulozi pigmenata, usporivača gorenja i stabilizatora). Regulativa mnogih zemalja već propisuje ograničenja u sadržaju ovih i sličnih hemikalija u predmetima opšte upotrebe. Stoga je pronalazak mikroplastike u fecesu novorođenčadi značajan i poziva na smanjenje generisanja mikroplastike oko nas. Bebe su tokom rasta i razvoja sklonije negativnom uticaju različitih hemikalija na zdravlje, pa je u tom kontekstu smanjenje izloženosti mikroplastici još značajnije.
Trenutno dostupni podaci ukazuju na činjenicu da vrsta mikroplastike igra značajnu ulogu u nastanku štetnih efekata po zdravlje ljudi. Tako je u nastanku zapaljenskih procesa u plućima najveći doprinos imala mikroplastika koja potiče od najlona, i to čestica najlona koje se skupljaju na površini odeće, a nastaju „ćebanjem“ i trošenjem odeće. Sa druge strane, reakcija imunskog sistema najjača je bila nakon izloženosti poliesteru, dok se smatra da mikroplastika koja sadrži PVC najviše utiče na jetru. Međutim, ovi podaci sugerišu da za opštu populaciju nema razloga za brigu, jer su gorepomenuti štetni efekti uočeni tek kod radnika koji su svakodnevno izloženi velikim količinama mikroplastike na radnom mestu, kao posledice radnog okruženja.
Da bi došli do podataka koji nedostaju, Nacionalni centar za zdravlje životne sredine (eng. National Center for Environmental Health, NCEH) i Agencija za registraciju toksičnih supstanci i oboljenja (eng. Agency for Toxic Substances and Disease Registry, ATSDR) u SAD sprovode niz aktivnosti kako bi pomogli razvoj metodologije i sistema uzorkovanja i doprineli utvrđivanju stvarne toksičnosti mikroplastike za ljude.
Kako možemo doprineti smanjenju nastanka mikroplastike i uticaja na zdravlje?
Kroz primer spremanja vruće mlečne formule u plastičnim flašicama, koje može dovesti do nagrizanja materijala, usled čega bi bebe mogle uneti i do nekoliko miliona mikroplastičnih čestica dnevno, a skoro milijardu godišnje, možemo da shvatimo u kojoj meri su bebe izložene mikroplastici.
Rešenje: koristite staklenu flašu i prebacite spremljenu formulu u plastičnu tek onda kada tečnost dostigne sobnu temperaturu. Izbegavajte zagrevanje plastične ambalaže.
Još neki od praktičnih saveta koji mogu doprineti smanjenju nastanka mikroplastike kojoj smo svakodnevno okruženi su:
- Često usisavanje i čišćenje podova od mikrovlakana
- Izbegavanje plastičnih omota i kontejnera kada je to moguće
- Korišćenje filtera koji hvataju mikroplastiku nastalu tokom pranja sintetičke odeće
- Korišćenje veš-mašine i pranje odeće tek kada je ima dovoljno da se napuni mašina. Pranje sa punim opterećenjem smanjuje trenje što rezultira manjim brojem vlakana koja odlaze u odvod
Mikroplastika kontaminira svaki aspekt naših života, te u cilju smanjenja izloženosti mikroplastici možemo svesno i savesno da postupamo sa materijalima koji je sadrže, da ih ne kupujemo, a ako ih posedujemo, da rukujemo njima na adekvatan način. Cilj aktivnosti trebalo bi da bude smanjenje izloženosti mikroplastici i posledično mogućih štetnih efekata.
Izvor: Udruženje toksikologa Srbija
Naslovna fotografija: Unsplash/Nick Russill
