O upravljanju ambalažnim otpadom, za Ambipak magazin, razgovarali smo sa Bojanom Perić, direktorkom operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom – Ekostar Pak. Bojana Perić je diplomirani inženjer za zaštitu životne sredine i aktivno učestvuje u kreiranju strategija, izmenama i unapređenju zakonske regulative u oblasti reciklaže i upravljanja otpadom, gde je član različitih radnih grupa. Potpredsedica je Saveza za zaštitu životne sredine u NALED-u.
Upravljanje ambalažnim otpadom zahteva kompleksno i sistemsko rešenje na relaciji institucije, privreda, građani. Čini se da su operateri sistema upravljanja ambalažnim otpadom poveznica između navedenih celina. Zamolićemo Vas, Bojana, odmah na početku, da za pratioce Ambipak magazina, pojasnite šta je tačno delatnost Ekostar Paka?
Sve kreće od koncepta koji se odnosi na produženu odgovornost proizvođača proizvoda (Extended producer responsibility – EPR sheme), koji podrazumeva da nakon što upakujete ili plasirate proizvod na tržište, vi imate odgovornost da brinete o otpadu koje će nastati nakon upotrebe ili potrošnje vašeg proizvoda. Ova vrsta obaveze se odnosi na određene posebne tokove otpada, gde između ostalog spada i ambalaža u koju je proizvod upakovan. Jedan od načina merenja ispunjenja ove obaveze jesu propisani opšti i posebni ciljevi za svaki od pet ambalažnih materijala: papir, plastika, staklo, metal i drvo, koji postoje kako u našoj, tako i u EU regulativi. Ciljevi se odnose na procenat ponovnog iskorišćenja i reciklaže plasirane ambalaže na tržište u datoj godini.
Ispunjenje ove obaveze zahteva kompleksno i ozbiljno angažovanje pa zato postoji mogućnost da privreda prenese ovu obavezu na nacionalnog operatera za upravljanje ambalažnim otpadom kome je Ministarstvo za zaštitu životne sredine izdalo dozvolu.
Aktivnosti nacionalnog operatera podrazumevaju da se finansijska sredstva naplaćena od privrede ulažu u sakupljanje i reciklažu ambalažnog otpada u cilju ispunjenja propisane obaveze i ostvarenja zadatih ciljeva. Sa ponosom bih istakla da Ekostar pak predstavlja jednog od vodećih nacionalnih operatera u našoj zamlji koji brine o ispunjenju ove zakonske obaveze privrede.
Sarađujete sa velikim brojem privrednih subjekata, sa oko 850 kompanija. Pojasnite nam u čemu se tačno manifestuje primena koncepta “produžene odgovornosti proizvođača” i šta su konačni efekti?
Pojam “produžene odgovornosti proizvođača” definisan je u Direktivi 2008/98/EC i dopunjen u Direktivi (EU) 2018/851, i podrazumeva skup mera koje preduzimaju države članice kako bi osigurale da proizvođači proizvoda snose finansijsku ili finasijsku i organizacionu odgovornost za upravljanje otpadom u toku životnog ciklusa proizvoda. Ovim aktivnostima se dolazi do smanjenja količina otpadne ambalaže koja završava nadeponiji, kao i povećanjem stope reciklaže. U slučaju da nismo implementirali princip produžene odgovornosti proizvođača u našoj zemlji, koji finansijski podržava da se iskorišćena ambalaža sakupi, verujem da bi najveća količina određenih materijala završavala na deponijama. Razlog je vrlo jednostavan, troškovi sakupljanja su jako visoki, cena materijala zavisi od tržišnih kretanja na berzi i ume da bude jako niska zbog različitih okolnosti sa kojima se suočavamo poslednjih godina uključujući i trenutnu situciju. Zaključak je da ukoliko nema održivog i pozitivnog finansijskog koncepta, sistem reciklaže ne može da živi.
Sve dok svi građani ne dobiju mogućnost da razdvajaju otpad, i dok ne budu propisani adekevantni mehanizmi podsticaja ili kazni za sve one koji snose odgovornost u ovom lancu, teško da ćemo doći do određenih poboljšanja.
Šta se na dalje dešava sa ambalažom koju prikupite? Da li je sva ambalaža iskoristiva za reciklažu?
Otpadnа ambalaža koja se prikupi kroz naš sistem sakupljača i Javno komunalnih preduzeća završava u postrojenjima za reciklažu. Iako imamo mogućnost da za pravdanje Nacionalnih ciljeva određeni procenat prikupljenog otpada pošaljemo na ponovno iskorišćenje, nama je fokus na reciklaži koja ima prednost u hijararhiji upravljanja otpadom. Zanimljivo je da se EU postavkom ciljeva, da se do 2025. godine reciklira najmanje 65% težine celokupnog ambalažnog otpada (a 70% do 2030.godine), opredelila da se oni odnose samo na reciklažu, jer će time pomoći razvoju cirkularne ekonomije.
Vreme je za harmonizaciju sistema simbola za reciklažu otpada na globalnom nivou.
Ne može sva prikupljena ambalaža da se iskoristi za reciklažu. Najbolji primer je plastika koja se u osnovi dobija iz nafte, ali u zavisnosti od upotrebljenih aditiva i drugih primesa međusobno razlikuje. To zahteva drastično različite tehnološke procese reciklaže što je jako izazovno, čak iako bismo isključili razlog neekonomičnosti. Takođe, ukoliko određeni otpadni materijali nisu pravilno sakupljeni u primarnoj selekciji, a imaju sve preduslove da se recikliraju, mogu biti neupotrebljivi. Konkretan primer je otpadna kartonska ambalaža, koja kontaminirana nečistoćima gubi na svojstvima da se ponovo upotrebi kao sirovina u novom proizvodu. Osvrnula bih se i na označavanje same ambalaže. Ukoliko pogledamo pakovanje proizvoda, na njemu postoji veliki broj simbola za koji potrošači mogu da pomisle da se ambalaža može lako reciklirati. To može biti oznaka materijala, znak da ispunjava obavezu u EPR šemi, da potiče od održivih izvora ili ima određen sertifikate…što stvara određene zaključke da sve može da se reciklira. Iz tog razloga mislim da je vreme za harmonizaciju sistema simbola za reciklažu otpada na globalnom nivou, ukoliko želimo da šaljemo jasne poruke na osnovu kojih će potrošači znati kako da donose odluke pri kupovini proizvoda i da li i kako da postupaju sa otpadnom ambalažom.
Gde su najveći problemi a gde vidite priliku za poboljšanje zbrinjavanja ambalažnog otpada kod nas?
Priliku za poboljšanje zbrinjavanja ambalažnog otpada vidimo u pravilnom i sistemskom uspostavljanju primarne selekcije. Kroz saradnju sa više Javnih komunalnih preduzeća vidimo da je sistem razdvajanja u svakom od njih drugačiji, bez obzira na koncept regionalnog pristupa koji bi trebalo da donese određena unapređenja u ovom segmentu. Na osnovu iskustva koje imamo, treba da gradimo održive finasijske modele, jer investcija u opremu bez odgovarajućeg sistema rada koji će donosti rezultate nas neće dovesti do ciljeva koji su nam postavljeni.
Sve dok svi građani ne dobiju mogućnost da razdvajaju otpad, i dok ne budu propisani adekevantni mehanizmi podsticaja ili kazni za sve one koji snose odgovornost u ovom lancu, teško da ćemo doći do određenih poboljšanja.
Sprovodite i aktivnosti u saradnji sa lokalnim zajednicama. Takođe, sarađujete i sa uticajnim ličnostima i zabavnim manifestacijama. Kako se to pokazalo u smislu uticaja na opštu populaciju kada se radi o razvoju svesti o smanjenju ambalažnog otpada?
Jako sam ponosna na to što nas prepozanju kao podršku u raznim idejama koje imaju za cilj odgovorno upravljanje otpadom. Sve je više građana, raznih udruženja, ustanova i kompanija koje nam se obraćaju sa molbom da im pomognemo u organizaciji, prikupljanja i reciklaži otpada. Takođe, žele da im budemo podrška na projektu ili događaju koji za cilj imati podizanje svesti o reciklaži. Broj aktivnosti koje smo podržali u prethodnih par godina pokazuje koliko su svi spremni da učine ili budu deo napretka u oblasti zaštite životne sredine.
Šta mislite, i kao građanka i ekspert za zaštitu životne sredine, kada će Srbija biti zemlja bez vidljivog otpada na ulicama gradova i u prirodi? Od čega/koga to zavisi? Šta možemo bolje?
Mislim da iza uspešne reciklaže stoji ozbiljan proces primarne selekcije, koji će, ako se adekvatno uspostavi rezultirati da otpad ne završi na ulici i u prirodi. Da bismo došli do toga, moramo da donosimo ozbiljne i sistemske odluke sa jasnim ciljem i podelom odgovornosti u procesu upravljanja ambalažnim otpadom.
Izvor: Ambipak magazin
Foto: Bojana Perić/Privatna arhiva
