Kako nijedna od tri zemlje iz regiona trenutno nema svoj depozitni sistem, njihov put u pripremi i realizaciji tih sistema mogao bi da bude sličan. Ugledanje na već razvijene sisteme je korisno, ali na tom putu značajno je i da se Slovenija, Hrvatska i Srbija osvrnu na dešavanja u svom okruženju, koje im je možda i najpribližnije. Sve tri, iako nisu na istom nivou kada je reč o održivosti, moraju da ispune zacrtane ciljeve Evropske unije.
Da je Srbiji neophodan depozitni sistem jedan je od zaključaka panelista na drugoj godišnjoj konferenciji „Ambalaža po meri prirode i održivog razvoja“, koju je Ambipak magazin organizovao uz institucionalnu podršku Privredne komore Srbije (PKS), odnosno Udruženja za hemijsku, gumarsku i industriju nemetala i Centra za cirkularnu ekonomiju.
Čak 95 odsto od 1.014 ispitanika istraživanja stavova i navika građana u vezi sa jednokratnom plastikom, koje je u junu ove godine sproveo Centar za unapređenje životne sredine, odobrava uvođenje depozitnog sistema uz novčanu naknadu.
Takođe, istraživanje Centra potrošača Srbije (CEPS) pokazalo je da 85 odsto građana smatra da je uvođenje depozitnog sistema najprihvatljiviji način recikliranja, kao i da bi se većina njih opredelila za sistem koji je jednostavan, i koji na jednom mestu obuhvata sve vrste jednokratne ambalaže, poput limenki.
Ovi i mnogi drugi podaci pokazuju da se ne samo stručna javnost, već i građani, slažu da depozitni sistem u Srbiji treba da postoji. Ne zaboravimo da u oblasti zaštite životne sredine naša zemlja do 2030. godine treba da ispuni ciljeve Evropske unije, koji je obavezuju da reciklira 85 procenata otpada od kartona i papira, 75 odsto od stakla, 60 procenata od aluminijuma i 55 odsto plastičnog otpada.
Zaključak NALED-a je da, kako bi dostigla te ciljeve, Srbija fokus mora da stavi i na prikupljanje otpada od građana, kao i da se sistemu produžene odgovornosti proizvođača (EPR) doda i depozitni sistem (DRS).
Podsetimo, EPR sistem podrazumeva da građani u svojim domovima razvrstavaju otpad u posebne kante kako bi se efikasnije reciklirao, dok kod depozitnog sistema ambalažu vraćaju u prodavnice, i za to nazad dobijaju deo novca, koji su platili prilikom kupovine proizvoda.
Prema još nekim studijama, depozitni sistem obezbedio bi prikupljanje više od 90 odsto ambalažnog otpada u industriji pića i udvostručio stope njegove reciklaže.
Kakva je situacija kod „komšija“?
Stručnjaci su u više navrata isticali da depozitni sistem Hrvatske spada u najlošije, i to jer je bio u rukama države, umesto privrede. Kao problem navodili su i loše obeležavanje i praćenje otpada, gde je u državni depozitni sistem stizao na naplatu i otpad iz Bosne i Hercegovine i Slovenije.
Povrat boca bio je 150 odsto od onog što je prodato u toj zemlji, pa su nakon godinu dana od osnivanja 2006. godine bankrotirali. Kao još neki od razloga propasti ovog sistema navođeni su i nepotpuna implementacija legislative za otpad, ali i nedovoljno precizno izveštavanje o ambalaži koja se plasira na tržište.
Prema pisanju slovenačkih medija, u okviru sistema odvojenog prikupljanja otpada u Sloveniji se prikupi oko 110.000 tona mešovite ambalaže komunalnog otpada godišnje, odnosno oko 60 kilograma po stanovniku. Kao jedna ekološki osvešćena zemlja, Slovenija pokazuje težnju da ove brojke dodatno popravi.
Narodna skupština Slovenije u novembru prošle godine je donela zakon o zabrani stavljanja u promet određenih plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu. U skladu sa zakonom, koji su jednoglasno usvojili poslanici, u Sloveniji je zabranjena prodaja proizvoda od oksorazgradive plastike i plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu. Takođe će biti zabranjeni lonci i posude za piće od ekspandiranog polistirena. U slučaju nepoštovanja zakona, pojedinac može biti kažnjen novčanom kaznom od 700 do 15.000 evra.
Još prošle godine udruženje „Eko krug“ (“Eko krog”) iz Slovenije isticalo je da sistem „kaucijskog“ prikupljanja ambalaže uveliko postoji u brojnim evropskim državama.Tada su predlagali da kaucija za plastičnu bocu bude u visini od 10 centi, a da bi novi princip trebalo da se primeni što pre, dok je resorno ministarstvo te zemlje saopštilo da bi to moglo da zaživi do 2025. godine.
Zvanično, Slovenija je prijavila više od 60 odsto recikliranja otpadne plastične ambalaže, dok iz „Eko kruga“ navode da su realnije procene da je to oko 33 procenta. Pozivajući se na britanski portal Eunomia, ističu da je Slovenija 2017. godine reciklirala samo 41 odsto PET boca.
Prema novim pravilima, recikliranim će se smatrati samo otpad koji će zaista biti recikliran. Ranije se plastika prerađena u gorivo za spaljivanje takođe mogla smatrati recikliranom.
Povratna staklena ambalaža kao rešenje
Kako se navodi na sajtu Unije potrošača Slovenije (ZPS), prema analizi koju je izvršilo Udruženje industrije pića (ZIP), staklo je 2020. godine u Sloveniji korišćeno kao materijal za samo 15 odsto ambalaža, dok je jedan procentni poen (pp) činilo nepovratno staklo. Takođe, veći deo (53 odsto) ambalaže bio je od plastike, a metalnu ambalažu imalo je više od četvrtine pića.
Dodaje se da, kako bi Slovenci postigli cilj zapisan u Evropskoj direktivi o plastici za jednokratnu upotrebu, moraju da uspostave drugačiji sistem prikupljanja flaša. Kao najefikasnije rešenje navode da se pokazao sistem depozita za svu ambalažu do tri litre, koji pokriva 99 odsto svih pakovanja pića na slovenačkom tržištu.
Uvođenje ovakvog sistema značilo bi da potrošači pri kupovini bilo kog pića plaćaju određeni iznos depozita, koji im se vraća kada vrate ambalažu. Za uspeh sistema dodaju da je važno da postoji što više opcija refundiranja, i da su što bliži potrošaču.
Naglašeno je da bi u Sloveniji, istovremeno sa uvođenjem depozitnog sistema, potrošači mogli biti preusmereni na povratnu staklenu ambalažu, za koju mnoga istraživanja potvrđuju da je najpogodnija u pogledu održivosti, samo ako se vraća dovoljno često za punjenje pića.
Iz organizacije za zaštitu životne sredine „Eko krug“ (Eko krog) ističu da su poboljšane procedure čišćenja (npr. korišćenje efikasnih uređaja za pranje) i minimalan broj čišćenja u svakom ciklusu (ne na štetu bezbednosti) važni za dalje smanjenje ovog dela otiska. Osim toga, podsećaju da se voda koristi i u reciklaži i za proizvodnju flaša.
Stopa ponovne upotrebe povratne boce je između 70 i 100 odsto
Analiza koju je sprovelo slovenačko Udruženje industrije pića (ZIP) pokazala je da se povratna boca tokom svog životnog veka kreće oko 10 do 35 puta, a da stopa ponovne upotrebe dostiže od 70 do 100 odsto. Tokom svog prometa ona pokriva od 60 do 360 kilometara transportnih puteva.
Zbog relativno kratkih transportnih pravaca, Slovenija je tu u prednosti, ali je, kako piše na sajtu ZPS, potrebno što efikasnije organizovati ceo sistem. To uključuje i standardizaciju povratne ambalaže, što je gotovo neophodno za manje proizvođače, poput mikropivara ili vinara. O njihovoj ambalaži mogao bi da brine, kako predlažu, jedan centralni sabirni centar sistema depozita, gde bi se primila, očistila i pripremila za novo punjenje.
Veći proizvođači pića, kako se navodi, mogu sami da se pobrinu za sve, i tako i dalje nemaju problema da koriste različite oblike boca, kako bi se razlikovali od ostalih na policama prodavnica.
Sistem povratnog pakovanja treba da bude prilagođen potrošaču
Iz udruženja „Eko krug“, za razliku od resornog ministarstva, smatraju da bi sistem mogao da bude pokrenut 2024. godine, a odgovarajući pravni osnov za to bi, kako navode, trebalo da bude usvojen najkasnije početkom sledeće godine.
Oni nastoje da u ceo proces budu uključene flaše, limenke i staklo, i snažno se zalažu za to da u sistem budu uključene i povratne boce, jer je povratna ambalaža, po njihovom mišljenju, najbolji način zaštite resursa. Predlažu i da povratna ambalaža podleže smanjenoj stopi PDV-a i, po ugledu na neke zemlje EU, obavezne kvote pića koje se moraju puniti u povratnoj ambalaži.
Kako su naglasili iz Udruženja potrošača Slovenije na svom sajtu, saglasni su sa ovim predlozima, ali će istovremeno nastojati da sistem bude što prilagođeniji potrošaču, što znači, između ostalog, da treba omogućiti vraćanje ambalaže na što više mesta, kako bi se pakovanje moglo vratiti i tamo gde nije kupljeno.
Napominju da je važno da je način vraćanja depozita što je moguće jednostavniji i prilagođeniji potrošaču. Na primer, kako su naveli, povraćaj depozita na tekući račun potrošača treba da bude dostupan, a ne samo kuponi ili bodovi koji mogu da se iskoriste kod određenog trgovca.
J.V.
Naslovna fotografija: pixabay.com/free photo
