Ujedinjene nacije su početkom marta, pokretanjem međunarodnog pravno obavezujućeg sporazuma objavile “rat” plastici. Kako na to gleda i čija je odgovornost za ogromne količine plastike na deponijama a ne na reciklaži u Srbiji, objasnila je za Ambipak magazin, ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov
„U pozadini geopolitičkih previranja, Skupština UN za životnu sredinu pokazuje multilateralnu saradnju u svom najboljem izdanju“, rekao je predsednik UNEA-5 i norveški ministar za klimu i životnu sredinu Espen Bart Eide. „Zagađenje plastikom je preraslo u epidemiju. Sa današnjom rezolucijom zvanično smo na putu izlečenja.
Rezolucijom, zasnovanom na tri početna nacrta rezolucija različitih nacija, uspostavlja se Međuvladin pregovarački komitet (INC). Komitet će početi sa radom 2022. godine, sa ambicijom da do kraja 2024. završi nacrt globalnog pravno obavezujućeg sporazuma. Sporazum bi odražavao različite alternative za rešavanje kompletnog životnog ciklusa plastike, dizajna proizvoda i materijala za višekratnu upotrebu, reciklaže i ponove upotrebe.
Proizvodnja plastike je porasla sa 2 miliona tona u 1950. na 348 miliona tona u 2017. Godini. Postavši globalna industrija vredna 522,6 milijardi dolara, očekuje se da će proizvodnja plastike do 2040. godine udvostručiti. Uticaji proizvodnje plastike i zagađenja imaju trostruki štetan uticaj: na klimatske promene, gubitak prirode i prirodnih resursa i zagađenje.
Ko je odgovoran za plastični otpad na deponijama?
„Danas se obeležava trijumf planete Zemlje nad plastikom za jednokratnu upotrebu. Ovo je najznačajniji ekološki multilateralni sporazum od Pariskog sporazuma. To je polisa osiguranja za ovu i buduće generacije, tako da mogu da žive sa plastikom i da ne budu osuđeni na propast.” rekla je Inger Andersen, izvršna direktorka UNEP-a povodom usvajanja Deklaracije.
Međutim, ekspertkinja za upravljanje otpadom Kristina Cvejanov ne deli ovaj optimizam:
Naravno da je za svaku pohvalu što su Ujedinjene nacije napokon odgovorile na zahteve ekoloških aktivista da preduzmu nešto po pitanju globalnog zagađenja plastikom, ali ne treba izgubiti iz vida da je ovaj odgovor stigao tek nakon što su se vodeći svetski brendovi u stvaranju plastičnog otpada poput Coca-Cole, Nestle, Unileverai drugih uputili takav predlog. Iz te perspektive dogovoreni rok od 3 godine za izradu pravno obavezujućeg sporazume više izgleda kao “kupovina vremena” za pregovore sa kompanijama nego stvarna namera da se brzo i odlučno stane na kraj zagađenju plastikom. Suština je u tome da već postoje brojni pravno i finansijski mehanizmi – od EU Direktive za jednokratnu plastiku, preko takse na nerecikliranu plastiku, depozitnog sistema za PET boce do najznačajnijeg od svih “produžene odgovornosti proizvođača” i samo ih je potrebno razraditi i primeniti na nivou globalnog regulatornog okvira. Rok od 3 godine pokazuje spremnost na odugovlačenje, čime se ostavlja mogućnost kompanijama da i dalje izbegavaju potpunu pravnu i finansijsku odgovornost za problem koji same stvaraju. Nema tu mnogo filozofije – načelo “produžene odgovornosti proizvođača” podrazumeva da je onaj ko je proizveo plastičnu ambalažu i ostvario profit prodajom proizvoda upakovanih u nju, dužan da obezbedi da se ona tretira u skladu sa načelima cirkularne ekonomije. Dakle, ako ambalaža ne može da se ponovno upotrebi, treba da se reciklira, ako ne može ni da se reciklira, onda da se iskoristi za dobijanje energije, a nikako odlaže u životnu sredinu. Što se plastična ambalaža tretira bliže kraju piramide to proizvođači više treba da plate za njeno zbrinjavanje. Te tako ako nisi dizajnirao ambalažu da može da se lako reciklira – platićeš mnogo veće troškove tretmana u energetske svrhe. Odlaganje na deponije ne bi ni smelo da bude opcija, odnosno trebalo bi da toliko košta da se samim kompanijama nikako ne isplati da tamo stigne. Ali da ne bude zabune, ne čini se usluga kompanijama jer one plaćaju troškove rešavanja plastičnog otpada, zapravo ovaj trošak se prebacuje na krajnjeg kupca, pa je oklevanje da se potrošačima naplate realni troškovi upravljanja plastičnom ambalažom tokom celokupnog životnog ciklusa, je zapravo sprečavanja potencijalnog pada potrošnje proizvoda u plastičnoj ambalaži ukoliko trošak njenog zbrinjavanja bude inkorporiran u cenu proizvoda.
Mi u Srbiji ne moramo da čekamo UN da ovaj problem reši globalno već možemo da domaće zakonodavstvo prilagodimo prioritetima našeg društva – Kristina Cvejanov
Imajući u vidu da je prevencija otpada, odnosno njegovo nenastajanje prvo na lestivici hijerarhije otpada, jasno je da smo ponovo suočeni sa licemerjem onih koji bi o zagađenju trebali iskreno da brinu, pa se u skladu sa tom uobičajenom praksom jedan protokolarni sporazum čija je primena na dugom štapu proglašava nekakvom epskom pobedom nad plastikom.
Cirkularna ekonomija kao rešenje
Izloženost plastici može štetiti ljudskom zdravlju, potencijalno uticati na plodnost, hormonsku, metaboličku i neurološke aktivnosti, a otvoreno sagorevanje plastike doprinosi zagađenju vazduha.
Do 2050. emisije gasova staklene bašte povezane sa proizvodnjom, upotrebom i odlaganjem plastike činile bi 15 odsto dozvoljenih emisija, u cilju ograničavanja globalnog zagrevanja na 1,5°C (34,7°F). Više od 800 morskih i obalnih vrsta pogođeno je ovim zagađenjem kroz gutanje, zaplitanje i druge opasnosti, dok oko 11 miliona tona plastičnog otpada odleće godišnje u okeane, sa procenom da će se ove količine udvostručiti do 2040.godine, te da će u svetskim morima biti više plastike nego ribe.
Prelazak na cirkularnu ekonomiju može smanjiti količinu plastike koja ulazi u okeane za više od 80 procenata do 2040. godine; smanjiti proizvodnju sirove plastike za 55 procenata; uštede vladama 70 milijardi dolara do 2040. godine; smanjiti emisije gasova staklene bašte za 25 procenata; i stvoriti 700.000 dodatnih radnih mesta.
Činjenica da se u Srbiji komunalni otpad, a sa njim i plastična ambalaža deponuje na nesanitarnim deponijama sa kojih zagađenje odlazi pravo u zemljište i vodu dodatno pogoršava stanje, jer na taj način mikroplastika sa deponija brzo i lako stiže do našeg tanjira.
Ali i pored ovih uznemirujućih podataka čini se da se u borbi protiv zagađenja plastikom malo šta čini?
Nažalost, Srbija ne preduzima konkretne mere za smanjenje zagađenja plastikom čak ga i pogoršava donošenjem štetnih i nekompetentnih zakonskih rešenja poput onoga da proizvođače oksodegradabilnih kesa koje su u Evropi zakonom zabranjenje oslobodi plaćanja naknade za zaštitu životne sredine.
Naime, Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara iz 2018. godine je bez bilo kakvog stručnog utemeljenja propisao da za plastične kese u koje su dodati aditivi za bržu razgradnju ne treba da se plaća ekološka taksa, čime su de factoproglašene manje štetnim od običnih plastičnih po životnu sredinu, iako je istina potpuno suprotna. Okso kese su štetnije od običnih kesa jer se mnogo brže plastika razloži na mikroplastiku pa samim tim brže i stigne u životnu sredinu i lanac ishrane, zato ih je EU i zabranila. Interesantno da je ovaj Zakon u prvoj verziji sadržao da se za sve plastične kese plaća 16,24 din po kg, ali je volšebno definicija izmenjena pred njegovo usvajanje, pa je cela stvar prošla neprimetno. Time je Republika Srbija izgubila oko 4 miliona eura u budžetu za životnu sredinu od donošenja zakona, odnosno gubi oko million eura godišnje od kojih bi trebalo da se finansira sakupljanje i tretman plastičnih kesa kako one ne bi završile na deponiji, objašnjava Cvejanov.
Kad pričamo o primarnoj plastičnoj ambalaži situacija nije mnogo bolja. U Srbiji se recikliraju PET boce, i to isključivo one bez PVC etikete i manje količine “tvrde plastike”. Mi smo krajem februara u saradnji sa JKP Higijena Pančevo uradili detaljnu analizu strukture plastične ambalaže na uzorku većem od 1000 kg otpada sakupljenog iz domaćinstava u urbanoj i ruralnoj zoni. Razdvojili smo plastiku po vrsti materijala i tipu ambalaže kako bi utvrdili koje od njih se zaista recikliraju u Srbiji. Rezultat je poražavajući – od 12 kategorija plastične ambalaže samo su 2 zaista reciklabilne. Ostale je ili nemoguće sakupiti ili nemoguće reciklirati u postojećim uslovima. A za sve ove vrste se plaća identična naknada za ambalažu. Rezultat toga je da se u praksi sakuplja samo ona plastika koja je tržišno isplativa i laka za sakupljanje, a to je mali procenat u odnosu na ono što završava na deponiji.
PROČITAJTE JOŠ: Koliko zagađuješ toliko plati – Program upravljanja otpadom 2022-2031
Deklaracija UNEP-a najavljuje promene u ovim lošim praksama i nameru da propiše ekomodulacije – sistem plaćanja ekoloških taksi odnosno naknada za plastičnu ambalažu koji zavisi od eko dizajna samih proizvoda. Međutim, mi u Srbiji ne moramo da čekamo UN da ovaj problem reši globalno već možemo da domaće zakonodavstvo prilagodimo prioritetima našeg društva. Za razliku od razvijenih država EU gde većina plastičnog otpada završava u postrojenjima za dobijanje energije, u Srbiji plastika završava u vodi i zemljištu, ili u vidu dioksina i furana u vazduhu kada gori na nesanitarnim deponijama, što je potpuno besmisleno pogotovo, u trenutku kada se svet suočava sa ozbiljnom energetskom krizom. Ukoliko bi se ovaj otpad koristio u postrojenjima za dobijanje energije (insineratorima) sa najboljim dostupnim tehnologijama (BAT), umesto da se stotinama godina raspada u životnoj sredini, mogli bi da sve skuplje energente poput gasa ili štetne kao što su mazut i ugalj zamenimo plastikom koja ima izuzetno kalorijsku moć, a emituje manje CO2, – poručuje Kristina Cvejanov.
Istorijska rezolucija pod nazivom „Okončanje zagađenja plastikom: ka međunarodno pravno obavezujućem instrumentu“ usvojena je zaključkom trodnevnog sastanka UNEA-5.2, kojem je prisustvovalo više od 3.400 lično i 1.500 onlajn učesnika iz 175 država članica UN među kojima je i Srbija.
Naslovna fotografija: Kristina Cvejanov
