Plastika je trenutno najzastupljeniji materijal za proizvodnju ambalaže. To je raznovrstan materijal, lagan i jeftin. Često se koristi u i kombinaciji sa drugim materijalima kao što su papir i karton, metal, staklo, štamparske boje, lepkovi i premazi.
Piše: Gordana Vraštanović Pavićević, dipl.hem, specijalista sanitarne hemije, kons. za materijale za kontakt sa hranom
Plastika je našla široku primenu u svim sferama, pa i kao materijal za posuđe i ambalažu za hranu, lekove, kozmetičke proizvode, igračke, odeću, obuću i skoro sve druge proizvode. Njeno korišćenje za proizvodnju ambalaže, značajno je uticalo i na razvoj trgovine hranom, nastajanje samoposluga i supermarketa, socijalni život, medicinu.
Plastika se sastoji od polimera-lanaca organskih molekula a najveći broj plastike se proizvodi se od fosilnog ugljenika (najčešće iz nafte), ali se sve više koriste obnovljivi izvora ugljenika, kao sirovine.
Do 1950. godine u upotrebi su već bile najznačajnije vrste plastike: popipropilen (PP), polietilen (LDPE i HDPE), polistiren (PS), polivinilhlorid (PVC) i polietilen tereftalat (PET). Ali od 1950. godine broj stanovnika na Zemlji se povećao trostruko a proizvodnja plastike se povećala mnogostruko više. Sada prelazi 460 Mt godišnje. Više od polovine plastike ikada napravljene se proizvodi od 2002. Udeo predmeta za jednokratnu upotrebu u proizvodnji plastike je 35%-40% (Izvor: Minderoo-Monaco Commission on Plastics and Human Health).
Plastika kao ambalaža za hranu
Plastika se sastoji od polimera koji su osnovna struktura ovog materijala. Vrste plastike se razlikuju međusobno pre svega po tome od kojeg je jedinjenja formiran polimerni lanac. Međutim, da bi se dobio tražen tehnički kvalitet, mogu se dodavati različite supstance – boje, omekšivači, sredstva protiv „starenja“, punioci, usporivači gorenja, supstance protiv negativnog dejstva UV zraka i drugi aditivi.
Trenutno je, prema regulativi EU, dozvoljno korišćenje preko 1000 supstanci za proizvodnju plastike za hranu. Određen broj ovih supstanci spadaju u grupu opasnih hemikalija, pa je njihova upotreba ograničena.
Pored toga, plastika može sadržavati i takozvane nenamerno dodane supstance (NIAS). To su jedinjenja koja nisu dodata planirano ali mogu nastati tokom procesa proizvodnje (razgradnjom postojećih jedinjenja, stvaranjem novih jedinjenja) ili se nalaze u sirovinama, kao „nečistoće“, što zahteva dodatne predostrožnosti u procesu upotrebe u ambalaži za hranu.
Hemijska bezbednost
Iz plastike, kao i iz svih drugih materijala, mogu migrirati u hranu hemijska jedinjenja i metali, ukoliko su sadržani u plastici. Ovaj proces je dobro poznat a zavisi i od vrste upakovane hrane, temperature pri pakovanju i skladištenju kao i vremena trajanja kontakta hrane sa ambalažom. Hemijska migracija iz plastike obihvata ukupnu migraciju (migraciju svih jedinjenja) i specifičnu migraciju (migracija pojedinih jedinjenja, grupa jedinjenja i metala).
Toksičan efekat većine hemijskih jedinjenja i metala, koji mogu da migriraju iz plastike je poznat, pa je njihova upotreba ograničena, kao i količina koja sme da migrira.
Mikroplastika
Mikroplastika su čestice plastike veličine 1nm do 5mm. Nekada su se proizvodile ovakve čestice plastike za razne potrebe (kozmetički proizvodi, abrazivna sredstva i sl.). Međutim mikroplastika može nastati i tokom proizvodnje, njene upotrebe i razgradnje u životnoj sredini. Ove čestice su već otkrivene u životnoj sredini (naročito u okeanima) i ušle su u lanac ishrane ljudi. Njihov uticaj na životnu sredinu, biljnog i životinjskog sveta, kao i na zdravlje ljudi je trenutno veoma aktuelno i fazi je istraživanja.
Kraj životnog ciklusa
Životni ciklus plastike sastoji se od: proizvodnje – upotrebe – odlaganja. Na kraju životnog ciklusa plastika se odlaže na deponijama, spaljuje ili reciklira. Međutim, samo odlaganje na deponijama, kao i nepravilno odlaganje dovodi do ispiranja štetnih i opasnih jedinjenja u životnu sredinu što dovodi do ozbiljnog zagađenja životne sredine i dugoročnog ulaska ovih štetnih jedinjenja u lanac ishrane ljudi a samim tim i do ugržavanja zdravlja.
Bezbednost ambalaže za hranu od reciklianog materijala je najjznačajniji aspekt razmatranja svakog reciklažnog procesa.
Reciklaža plastične ambalaže
Reciklaža plastične ambalaže za hranu se svakako smatra najboljom merom za smanjenje količine plastičnog otpada i uticaja plastike na životnu sredinu. Međutim, plastična ambalaža se može reciklirati samo u određenoj meri, pre svega zbog svojstava ovog materijala, procesa sortiranja i upravljanja otpadom, a najviše zbog zahteva za bezbednost ambalaže za kontakt sa hranom.
Bezbednost ambalaže za hranu od recikliranog materijala je najjznačajniji aspekt razmatranja svakog reciklažnog procesa. Iz tog razloga, samo odabrani tipovi plastike se recikliraju u novu ambalažu za hranu.
U zemljama EU, može se upotrebljavati reciklirana plastika, za proizvodnju predmeta za kontakt sa hranom, samo iz odobrenih procesa recikliranja od strane EFSA-e i odobrenih novih tehnologija recikliranja. Od oktobra 2022. godine primenjuje se nova regulativa za upotrebu reciklirane plastike za kontakt sa hranom.
Nekoliko značajnih odredbi je donela i nova uredba Komisije EU, kao što su zahtevi za oznaku predmeta od recikliranog materijala, zahtevi za deklaraciju o usaglašenosti materijala od reciklirane plastike, zahtevi za vrstu materijala koja se sakuplja radi recikliranja i dr.
Upravljanje plastičnim otpadom
Subjekti u poslovanju sa otpadom koji učestvuju u lancu dostave plastične sirovine moraju da osiguraju da skupljeni plastični otpad ispunjava sledeće zahteve:
(a) da plastični otpad potiče samo iz komunalnog otpada ili iz maloprodaje prehrambenih proizvoda ili drugih preduzeća za poslovanje hranom, ako je bio namenjen i upotrebljen samo za dodir sa hranom i koji nije kontaminiran drugim supstancama
(b) da plastični otpad potiče samo od plastičnih materijala i predmeta proizvedenih u skladu sa regulativama za plastiku za kontakt sa hranom
(c) da je sakupljeni plastični otpad iz sistema odvojenog skupljanja*
(d) da je sakpljena plastika očišćena od hrane i drugih materijala (nalepnice i drugi materijali koji nisu plastika) do prihvatljivog nivoa
*Smatra se da je plastični otpad odvojeno sakupljen ako se sastoji samo od plastičnih materijala i predmeta koji su bili u kontaktu sa hranom i bili takvog kvaliteta da su bili bezbedni, ako je skupljen odvojeno od bilo kojeg drugog otpada radi recikliranja; u sklopu sistema skupljanja samo neopasnog otpada i iz se skuplja zajedno sa ostalim frakcijama u komunalnom otpadu, ali se odavja od neplastičnih materijala.
Plastični materijal proizveden od 100% ili manjeg udela reciklirane plastike mora biti ispitan kako bi se osiguralo da iz njega ne migriraju u hranu supstance koje su štetne po zdravlje ljudi. Ovaj proces je veoma zahtevan posebno zbog potrebe toksikološke procene jedinjenja koja se stvaraju tokom procesa recikliranja (NIAS).
Iz tog razloga, mali deo plastične ambalaže za hranu se reciklira i još uvek se masovno ne koristi za proizvodnju predmeta ili ambalaže za hranu.
Kako se reciklira plastika?
Obzirom da postoje više vrsta plastike, sortiranje prema vrsti je neizbežan korak prilikom sakupljanja i sortiranja plastičnog otpada. Zato je važno da proizvođači ambalaže obeležavaju vrstu plastike od koje je izrađena. Pored toga potrebno je čišćenje od ostataka hrane, nalepnica, etiketa, lepkova kao i slojeva od druge vrste materijala
Mehanička reciklaža
Ovi postupci uključuju sakupljanje, sortiranje, pranje, prečišćavanje, mlevenje materijala i ponovno topljenje do finalnog proizvoda ili poluproizvoda. Pošto ovakav reciklat, nije dovoljno čist za proizvode za kontakt sa hranom, potrebni su dodatni postupci prečišćavanja. Zato se često dodatno tretira zagrevanjem na visokoj temperaturi, u vakuumu ili inertnom gasu, pre nego što se ponovo pretopi u novi, prečišćen materijal.
Mehaničko recikliranje, može dovesti do destrukcije polimernih lanaca plastike što utiče na smanjenje kvaliteta dobijenog materijala. Da bi se ipak poboljšao kvalitet, moraju se dodavati aditivi u većoj količini i određena količina nekorišćene plastike. Zato se plastika i ne može reciklirati beskonačan broj puta.
Hemijska reciklaža
Princip hemijske reciklaže je razlaganje polimernih lanaca plastike, na manje molekule, koji se koriste za sintezu novih polimernih lanaca. Ovi procesi imaju potrebu za velikom količinom energije i stvaraju toksični otpad. Zbog toga je neophodno dalje razvijanje i usavršavanje ovakvih procesa reciklaže, kako bi bili efektivni i isplativi sa svakog aspekta i tako našli širu primenu. Pored toga hemijska reciklaža podrazumeva i dekontaminaciju (uklanjanje štetnih jedinjenja).
Kvalitet recikliranog materijala zavisi od vrste sakupljenog materijala za recikliranje i načina recikliranja.
Izvori kontaminacije recikliranog materijala mogu biti hemijska jedinjenja u izvornoj plastici, kontaminenti zaostali u ambalaži za hranu i druge proizvode, hemikalije korišćene u procesu proizvodnje kao i produkti razgradnje plastike tokom njene upotrebe. Sortiranjem bi trebalo da se isključi plastična ambalaža korišćena za pesticide, đubriva, lekove, hemikalije, biocide, elektronski plastični otpad i sl. kako se ne bi reciklirala zajedno sa plastičnom ambalažom za hranu. Ponovna reciklaža već recikliranog materijala povećava verovatnoću stvaranja nepoznatih jedinjenja a njihov uticaj na zdravlje mora biti procenjen.
PROČITAJTE JOŠ: Da li će biti moguća hemijska reciklaža PVC plastike?
Kako sve ovo funkcioniše?
PET boce
Recikliranje PET-a (polietilen tereftalata) je najpoznatiji primer za reciklažu plastične amabalaže za hranu. PET se najviše koristi za proizvodnju boca za piće pa se tako lako peru i dekontaminiraju nakon sakupljanja kao otpad. Zatvarači i etikete nisu od istog materijala, te se oni ne recikliraju zajedno sa bocama. U većini slučajeva, reciklirani PET se meša sa 60% ili više nekorišćenog materijala da bi se postigla potrebna svojstva materijala i ispunili zahtevi za hemijsku bezbednost.
Druga plastična ambalaža
Osim PET-a, većina drugih vrsta plastične ambalaže za hranu trenutno se samo reciklira i koristi za drugu namenu ili se uopšte ne reciklira. Mogući razlozi za ovo su nedostaci u šemama sakupljanja i sortiranja plastičnog otpada kao i nedostajanje efikasnog procesa dekontaminacije korišćene ambalaže. Za višeslojnu plastičnu ambalažu uopšte ne postoje efikasni procesi reciklaže.
Šta je potrebno rešiti/znati?
Da bi se smanjila količina plastičnog otpada koji je praktično neragradljiv u prirodi, potrebno je smanjiti količinu proizvedene plastike i reciklirati. Smanjenje veličine ambalaže na neophodne dimenzije, izbegavanje dvostrukog pakovanja, korišćenje samo neophodnih plastičnih predmeta, smanjenje upotebe plastičnih predmeta za jednokratnu upotrebu, ponovno korišćenje i zamena sa drugim materijalima kad god je moguće i bezbedno, su načini za smanjenje proizvodnje plastike.
Gordana Vraštanović Pavićević, dipl.hem, specijalista sanitarne hemije, kons. za materijale za kontakt sa hranom
Naslovna fotografija: Sagar Chaudhray/Unsplash free photo
